Барон Федор

Федор је рођен у Темишвару (мађ. Temesvár, данас рум. Timișoara) 7. јуна 1836. као други син Јована (VII), власника имања Мацедонија у Торонталској жупанији, и Савке Обреновић, ћерке кнеза Милоша од Србије. Мајка му је умрла 1848, када је имао дванаест година.

Похађао је гимназију у Темишвару и Бечу, а право је студирао на Универзитету у Грацу. После студија кратко је радио као чиновник у канцеларији грофа Коронинија.

Енглеска Википедија каже да је студије у Грацу завршио 1858. Ни Марков ни Марков и Главан не наводе годину.

Године 1854. његов отац је добио титулу аустријског барона, која је проширена и на његове синове Милоша, Федора и Михаља. Извори дају два различита дана доделе: 18. новембар и 22. април.

Године 1861. Федор је изабран у Угарски парламент као представник округа Пардањ (данас Међа), на основу програма Деакове странке. Од 1865. заступао је округ Жомбоља (Јимболија), а 1867. је тај мандат напустио. Марков и Главан за први избор наводе 1860; архива преузима 1861. од Маркова, ранијег чланка истог аутора (S2).

Адвокатски испит положио је 27. јуна 1862, а адвокатуром се бавио под руководством темишварског адвоката вон Сулнока.

Од 1867. до 1868. путовао је по западној Европи проучавајући управну организацију, привредне односе и установе тих држава. Најдуже је боравио у Лондону и Бриселу.

Дана 10. јуна 1868. у Београду је убијен кнез Михаило Обреновић, Федоров ујак. Федор и његов отац, барон Јован, стигли су у град 12. јуна 1868. Рад из 2021. за убиство наводи „10. мај“, што је омашка (S1).

Федор, његов брат Михајло и барони Бајић, сва деца кнежевих сестара, споразумели су се са кнежевом удовицом, грофицом Јулијом Хуњади, коју некролог из 1903. по њеној другој удаји назива „кнегињом Аренберг“. Кнежева имовина у Румунији подељена је међу наследницима тек 1873, после споразума у Букурешту од 8. јуна. Федор је добио имања Мавродин (Mavrodin) и Бузеску (Buzescu) у округу Телеорман, Tămădea-Tămășești у округу Илфов и једну четвртину имања Andrășești; страница о имањима их приказује на карти.

Федор се оженио оперском певачицом Вилхелмином Хирш, рођеном у Лавову (Лемберг) 27. јуна 1848, и то 18. маја — 1869. у Бечу, каже родословна табела, а 1879, каже некролог из 1903, који понављају Марков, Марков и Главан и енглеска Википедија. Исти дан и месец указују на један догађај, а пошто су деца овог пара рођена од 1870. године, архива наводи 1869. Некролог хвали њен таленат и лепоту и назива је женом богатог образовања.

Имали су петоро деце, од којих је троје било живо када је Федор умро 1903: Јохана (Жана), баронеса Дука де Кадар, чији је муж био секретар посланства и члан Дома магната; Федор II, тада аташе у министарству спољних послова; и Елизабета, грофица Хардег, чији је муж био потпуковник хусара. Двоје осталих, син Јанош и Мишелина, умрли су 1877. и 1901. Мишелина је рођена у Сарајеву, док је њен отац боравио у Босни.

У децембру 1878. Федор је изабран у извршни одбор Српског народног позоришта у Новом Саду.

Године 1880, наводи некролог из 1903, Федор се вратио политици, а министарство спољних послова поверило му је неколико значајних мисија код влада „балтичких земаља“. Марков, позивајући се на Миланкова, као разлог због којег му је Матица српска, српско културно друштво, те године доделила једно од својих најугледнијих признања наводи дипломатску мисију у Румунији; чланом друштва постао је 18. септембра 1880. „Балтичке“ је можда омашка за „балканске“, али то је претпоставка архиве, коју ниједан извор не износи.

Енглеска Википедија га назива једним од оснивача родољубивог листа Српски дневник и касније председником српске православне црквене општине у Будимпешти; српска Википедија га назива власником листа, који је излазио у Пешти. Ни Марков ни Марков и Главан не помињу ни лист ни општину.

Када је Босна и Херцеговина била умирена и када је створено место цивилног адлатуса — цивилног помоћника гувернера покрајине — заједнички министар финансија Бењамин де Калај изабрао је за то место Федора, јер је врло добро познавао његове способности и поузданост. Датум 15. јул 1882. један извор везује за његово службено постављење (Марков и Главан), а други за именовање за тајног саветника са титулом „Екселенција“ (Марков). Федор је стигао у Сарајево 1. августа 1882, када стање уопште није било стабилно, свега три године после окупације, и на том положају остао је до новембра 1886.

Поред кућа турског типа, Сарајево је тада имало тек неколико „европских кућа“. Бивши аустроугарски конзулат, зграда у турском стилу, преуређен је и постао „кућа Николић“, место окупљања високог друштва града. Пошто је Федор био у сродству са српском краљевском породицом Обреновић, на вечерима које су се ту приређивале долазили су и домаћи угледници, а аустроугарски официри и чиновници успостављали су ту прве везе са локалном елитом у опуштеној атмосфери.

У октобру 1882, током његовог мандата у Босни, краљ Милан I Обреновић одликовао је Федора у Београду Великим крстом Таковског ордена. Марков га назива највишим одликовањем Краљевине Србије и каже да су том приликом поново потврђени добри односи династије Обреновић са Аустроугарском. Дана 4. маја 1884. Федор је добио Орден гвоздене круне I класе; Марков га, као и чин тајног саветника, везује за услуге које је учинио у Босни.

Федор је напустио дужност у новембру 1886, на велико жаљење становништва покрајине и целе земље. Сарајево и други босански градови прогласили су га почасним грађанином, а на крају мисије добио је од цара писмо у којем се изражава задовољство и захваљује му се на изузетним заслугама у покрајини. Двадесет година касније, почетком 20. века, његово име се у Босни још помињало с уважавањем, а о његовој љубави према правди и непристрасности причале су се бројне легенде.

Као човек, у приватном животу био је изузетно омиљена особа, великодушан човек великог срца. Помагао је сиромахе свуда, а због добротворних дела они га никада неће заборавити.

Извори се не слажу око тога када је Федор постао мађарски барон. Марков доделу мађарске баронске титуле смешта у 1875. Марков и Главан, позивајући се на Миланкова, кажу да му је 10. фебруара 1886, док је служио у Босни, угарски краљ доделио титулу; аустријску баронску титулу већ је имао од 1854. Архива наводи оба датума.

Године 1886. Федор је именован за члана Дома магната, горњег дома мађарског парламента, и то је остао до смрти. У последњим годинама више се није кандидовао за Посланички дом, а у Дому магната учествовао је само када се расправљало о важним питањима.

Федор је до 1896. у Посланичком дому заступао Велику Кикинду (Nagykikinda). Извори почетак његовог мандата стављају у 1886. (Марков), 1887. (енглеска Википедија) или 1888. (Марков и Главан, „две године касније“ у односу на 1886). Марков и Главан додају да се кандидовао са либералним програмом, да је добио једногласну подршку бирача Кикинде и да је тај округ заступао током три мандата.

Године 1892. и поново 1896. упразнио се посланички мандат Темишвара, његовог родног града, и многи његови поштоваоци предложили су њега. Оба пута Федор је одбио, захваливши онима који су га предложили; други пут је додао да више не жели да буде посланик. Код владе је интервенисао у најважнијим питањима града у његово доба: у питању оснивања високошколске установе и регулације канала Бегеј; пратио је делегације града и увек с поносом истицао да је ту рођен.

Године 1890. Федор је именован за краљевског комесара на Српском црквено-народном сабору и ту дужност је вршио до 1901; Марков и Главан наводе 1902. Извори му приписују посебне заслуге за развој српске аутономије и за слогу између цркве и државе. На почетку његовог мандата, 6. маја 1890, присуствовао је полагању камена темељца нове гимназије и богословије у Сремским Карловцима; његов потпис налази се међу потписима на писму положеном у темеље, заједно са списком бивших директора установе.

У јесен 1890, на иницијативу неколицине српских аристократа у Угарској, у Новом Саду је основана кредитна банка. Већински капитал држали су патријарх Георгије Бранковић, Федор и велепоседник Лазар Дунђерски. Већина оснивача и акционара била је српског порекла, али је у друштво могао да уђе било ко, а оснивачи су као циљ изјављивали брзо одобравање јефтиних кредита предузетницима, трговцима и земљорадницима јужне Угарске.

Крајем 19. века Федор је поседовао око 6.360 јутара земље, то јест око 3.660 хектара према прерачунавању архиве. То га је стављало на друго место, после Лазара Дунђерског, међу имућним Србима у Угарској. Рудна је била средиште његовог домена, а поред сопственог поседа он је управљао великим румунским имањима која је лично наследио од кнеза Михаила; страница о имањима објашњава јединице мере.

Његов једини хоби, каже некролог, било је сакупљање сатова. Збирка, у којој је било много јединствених примерака, називана је најбогатијом и најдрагоценијом збирком те врсте.

Писмом од 13. новембра 1894. Федор и његов брат Михајло поклонили су нумизматичку збирку — 29 златника, 297 сребрних и око 190 бронзаних новчића — Историјском и археолошком музејском друштву Јужне Угарске у Темишвару, предратном називу Музеја Баната, данас Народног музеја Баната. Поклон је забележен на месечној седници друштва 22. децембра 1894.

У осам ујутру Федор је већ био за својим столом и прво се бавио преписком; његова тачност и савесност били су свуда познати. Остатак дана и ноћи проводио је у установама које је водио или у парламенту, и на својим имањима и великим имањима у Румунији, тако да му је за спорт и хобије остајало мало времена.

У каснијим годинама посветио се омиљеним плановима, међу којима је био и пловни канал између Дунава и Тисе, који би обухватио и Бегеј са Темишваром.

Почетком 1902. Федор, који је углавном уживао добро здравље, разболео се. Срчане тегобе, којима се придружила астма, стварале су му све веће тешкоће, а патио је и од реуматских болова; лечење је тражио у Бечу, а затим у Бадену. Месецима је лежао болестан у свом замку у Рудни, где му ниједан лекар, међу њима и познати професори — професор Хавас из Будимпеште и др Штернфелд из Темишвара —, није могао да помогне.

После дуге борбе са смрћу Федор је умро увече 27. фебруара 1903, у 20.30, у свом замку у Рудни, окружен целом породицом. Лекар судске медицине др Хајнрих Сигети балсамовао је тело. У Темишвару, граду у којем је рођен, вест је изазвала велику тугу: на јавним зградама истакнуте су црне заставе, а установе и друштва чији је председник и оснивач био објавили су саопштења саучешћа. У Рудни, средишту његовог домена, владала је иста жалост, са црном заставом на свакој кући и потпуно обавијеним предњим делом замка.

У јутру 3. марта радници погребног предузећа „Сент Маргит“, под управом директора Шебеша, пренели су метални ковчег у српску православну цркву у Рудни, где је био подигнут катафалк. Унутрашњост цркве била је у потпуности прекривена црним платном, а куће између замка и железничке станице биле су обележене жалошћу.

Сахрана је одржана у уторак, 4. марта 1903, у једанаест сати пре подне, „са великом помпом“. Службу је служио епископ будимски Лукијан Богдановић, уједно администратор српске православне епархије темишварске, уз архимандрита Георгија Летића, протопрезвитере Јована Ковачевића и Ђуру Стајића и дванаест других свештеника. Дошло је око 4.000 људи, међу њима и становници Рудне и суседних села. Породица је обезбедила бесплатне специјалне возове, из Темишвара (полазак у 7.30, повратак у 16.30) и из Модоша (полазак у 9.30). Метални ковчег положен је у породичну капелу на имању Рудна; Марков и Главан говоре о породичној гробници, а страница о имањима каже где се, према наводима, налази данашња гробница.

Тестамент је отворен на сахрани. Универзални наследник био је његов син Федор II; ћерке су добиле део имовине који одговара њиховом апанажи, а удовица право коришћења знатног дела имања.

Вест је телеграфом јављена Кабинетској канцеларији, двору у Београду и краљу Александру Обреновићу, председништву мађарске владе, свим министрима, Дому магната, Парламенту и Народном касину, влади Босне, министру спољних послова грофу Голуховском и свим дворским званичницима.

Телеграме саучешћа послали су градоначелник Темишвара др Карол Телбис; друштво „Лојд“, чији је председник Федор био од 1878. и које се спремало да обележи двадесет пету годишњицу; Agrar-Sparkasse, чији је председник био од њеног оснивања 1869; и Gewerbebank, чији је дуго био покровитељ. Саучешће су изразили и: