Имања

Рудна је село у општини Ђулвез (Giulvăz), у округу Тимиш, у румунском Банату: према изворима око 40 km јужно од Темишвара, близу српске границе, на десној обали Тамиша. Према координатама употребљеним на карти, налази се око 34 km ваздушном линијом од Темишвара (прерачунала архива).

Локални чланак из 2026. наводи да се Рудна први пут помиње 1333. као „Ruda“, да је 1717. имала 30 кућа, 1880. више од 1.100 становника, а 2002. њих 742.

Породица је имање купила 1782. за 52.028 гулдена и 22¾ крајцера; како, прича страница о породици. Један локални чланак куповину смешта у 1781.

Године 1828. Рудна је имала 5.780 јутара земље са 48½ сесија, то јест сељачких парцела: око 3.300 хектара (прерачунала архива; јединице су објашњене при дну ове странице). У Федорово време била је средиште његовог домена.

Конак, на мађарском kastély (замак), споменички извори датирају око 1780, а други пописи у 19. век; градитељ није именован. Најстарији приказ у грађи је фотографија објављена 1913: двоспратна кућа под мансардним кровом, са средишњим делом под забатом и двокраким степеништем.

Током револуције 1848–1849. пожар у породичној кући код Рудне уништио је породична документа из времена пре 1848. Историју породице требало је обновити из архива и из малобројних докумената која су избегла пожар, углавном судских.

Српска православна црква светих арханђела Михаила и Гаврила подигнута је у Рудни 1834–1838, а локални извештаји је повезују са породицом Николић. То је трећи приказ на разгледници изнад, „Gör. kel. szerb templom“.

Федор је умро 27. фебруара 1903. у свом замку у Рудни. Ковчег је 3. марта пренет у српску цркву, обавијену црнином, а он је 4. марта сахрањен у породичној капели на имању. Село је имало железничку станицу, а за сахрану су саобраћали посебни возови.

Извештаји из 1903. говоре о породичној капели на имању, а музејски чланак о породичној гробници. Данас, каже музејски чланак, гробница стоји „неколико километара од конака, запуштена“, док се породична капела помиње у локалним обиласцима. Имање је било велико, око 3.300 хектара, па оба податка могу бити тачна.

Локални медији наводе да је баронов син 1919. продао конак и да га је до 1946. поседовао адвокат др Александру Лигезан. Потом је служио као дом за шетњу и гранична јединица, а шездесетих година као седиште колективне пољопривредне задруге. После 1989. пропадао је, а од 2002. делимично је обновљен. Заштићен је као споменик културе и остаје у приватном власништву. Од помоћних зграда преостао је стари млин; земљиште обухвата 12 хектара, са језером и воћњаком.

Мацедонија је мало село у саставу града Чаково, у округу Тимиш. Јован Белчић купио је имање 1825. од породице Јовановић-Видак. Године 1828. имало је 2.000 јутара, око 1.150 хектара, са 62½ сесија, и припало је његовом сину Јовану (VII). Михајло је тамо рођен 1841. Ниједан од прегледаних извора не описује конак нити друге зграде у Мацедонији. Према прорачуну архиве, налази се само око 4 km од Рудне.

Темишвар (Temesvár) био је Федоров родни град, за који је, каже његов некролог, остао уско везан. На тргу Пијаца Траијан стоји кућа Федоровог брата, барона Михајла (на мађарском Михаљ): градска кућа из 19. века чији архитекта и година нису наведени у прегледаним изворима. Фотографија испод снимљена је 2020.

Федор је у Румунији наследио имања кнеза Михаила Обреновића, свог ујака: Мавродин (Mavrodin) и Бузеску (Buzescu) у округу Телеорман, Tămădea-Tămășești у округу Илфов и једну четвртину имања Andrășești. Припала су му поделом кнежеве румунске имовине међу наследницима, договореном у Букурешту 8. јуна 1873. Написи следе Маркова (2011).

Док је Федор био цивилни адлатус Босне и Херцеговине (1882–1886), бивши аустроугарски конзулат у Сарајеву, зграда у турском стилу, преуређен је и постао „кућа Николић“ (Nicolics), место окупљања високог друштва града. Мишелина је тамо рођена у новембру 1882. О којој је згради реч, није утврђено.