Породица

Српска породична презимена настају од крсног имена и завршног слога -ић (мађарски -ics), који указује на порекло од првог носиоца имена: Николић значи потомак Николе, српског облика имена Николај. Прво оплемењивачко писмо, из 1694, именује тројицу браће, Манојла, Петра и Славона Николу. Током 18. века у употребу улазе облици Николић и „Никола алијас Николић“, са латинизованим обликом Nicolics; од 1783. пише се само Nicolics, и то са „c“. Облици који се данас користе наведени су испод.

Краљ Леополд I доделио је 26. марта 1694. мађарско племство са грбом браћи Манојлу, Петру и Славону Николи, као и Манојловој супрузи Ани. Додела је била „армала“, оплемењивачко писмо, а објављена је исте године на скупштини Пештанске жупаније. Сам грб има своју страницу.

Потомци тројице браће живели су у Пешти, Будиму, Рацком Ковину и Сентандреји, а неки су стигли до Лугожа и Чакова. Пештански записник племића чува 29 бележака о члановима породице између 1694. и 1810, од којих су многе настале када је неки члан тражио од жупаније потврду о племству: племић без имања морао је да је има да би остварио своја права и да би се могао населити у другој жупанији. Године 1811. Манојло и Каритон Николић дошли су у Чаково и доказали сродство са старим Јованом Николићем од Рудне да би им се признало племство; о њима се више ништа не зна. Писцу рукописа није познато шта се догодило са осталим Николићима, којих је крајем 18. века било још много. Остали су једноставни армалисти, племићи без предиката, а писац сматра да је свест о припадности племићкој породици временом избледела јер ништа није одвајало ове од других.

Петров син Ђорђе добио је надимак Хаџи, који су носили они који су посетили Свети Гроб у Јерусалиму — пут много тежи тада него данас и због тога високо цењен међу потомцима. Исправе из 1783. то помињу. Ђорђев син био је Јован, а Јованов син, такође Јован, јесте онај који је купио имање у Рудни.

Јован Николић — у документима тог времена „Никола алијас Николић“ — јавља се од 1772. у Осијеку, у Славонији, као трговац који се првенствено бавио образовним системом организованим широм земље по закону Ratio educationis publicae царице Марије Терезије. Између 1772. и 1782. трговао је и са фабрикама „персијске вуне“ у Бечу и Линцу и основао је такве радње у земљи.

Године 1782. пореска управа жупанија Тамиш и Торонтал, успостављених после коначног протеривања Турака, продавала је бројна имања и домене у Банату. Јован Николић је купио имање Рудна заједно са својим тастом Тодором Јанковићем од Миријева за 52.028 гулдена и 22¾ крајцера. Један локални чланак куповину смешта у 1781.

Рукопис о Тодору Јанковићу не казује ништа више. Локални чланак из 2026. описује „Teodor Iancovici de Mirievschi“ као високог царског чиновника који је помагао у организацији школства у Банату; ниједан извор не каже да ли је реч о истом човеку.

Имања су смели да поседују само племићи, а пореска управа је отежавала куповину јер није прихватала Јованов доказ о племству. Зато га је доказао путем processus productionalis, предвиђеног у Краљевским књигама (Libri Regii); писац рукописа каже да је прочитао све оригиналне документе тог поступка. Као резултат, цар Јосиф II потврдио је 18. априла 1783. актом бр. 3400/1783 Јованово старо племство.

Јован је касније исплатио свог ортака Јанковића и постао једини власник Рудне. Године 1792. учествовао је као делегат у раду Дијете у Пресбургу (данас Братислава), на којој је крунисан Фрања, и тада је постао витез Златне мамузе, старог мађарског одликовања које се додељивало само при крунисању. Носио је и дворско звање Aulae Regiae Familiaris, које рукопис изједначава са дворским столником, и био је саветник апелационих судова Торонталске, Тамишке и Сремске жупаније — у то време не службена дужност, већ племићка част за аристократе добро упућене у право. Између 1788. и 1801. даривао је велике суме новца, производа и жита за ратове против Турака (1788. и 1789) и Француза (1794, 1796, 1800. и 1801).

Године 1787, када је већ био власник Рудне, постављен је на чело управе српских школа у Осијеку; 1810. постаје један од управника Српског националног фонда.

Јован Николић није имао деце. Усвојио је младића, Јована Белчића, рођеног у Земуну 1776: отац му је био грађанин Земуна, а мајка Марта рођена је у Иригу, у Славонији, 1747. Рукопис овог усвојеног сина назива претком читаве породице.

Ми нисмо потомци старог Николића, ми смо заправо Белчићи.

На захтев старог Јована Николића краљ Фрањо I одобрио је 14. августа 1804. актом бр. 8113/1804 донацију имања Рудна „од нашег, верног Јована Николића, саветника апелационих судова, витеза Златне мамузе, дворског столника, његовом усвојеном сину Јовану Белчићу, који ће од сада носити име Николић“. Овим актом одобрено је усвајање, пренос племићке титуле и грба, као и одрицање од имена Белчић, које је Јован до тада носио.

Јован Белчић, од 1804. Николић, постао је власник Рудне; рукопис га назива претком већине банатских племићких породица. Прва супруга била му је Јелисавета, ћерка Анастаса и Марије Карамат од Земуна. Имали су сина Јована (VII) и три ћерке: Марија се удала за Јована Атанасијевића од Валеапаја, Јелисавета за барона Стефана Дуку од Кадара, а Софија за Константина Манасија од Ходоња. Друга супруга била му је Алојзија, ћерка Петра Текелије од Кевермеша и Катарине Соплонцој од Тивадара; имали су два сина, Петра и Шандора. Године 1825. купио је имање Мацедонија од породице Јовановић-Видак. Умро је 1828; према Лендвајевом родослову 1830.

По тестаменту из 1828. Јован (VII) је наследио Мацедонију, а Петар и Шандор Рудну. Рудна се тада састојала од 5.780 јутара са 48½ сесија, то јест парцела сељака, а Мацедонија од 2.000 јутара са 62½. Да би се подела изједначила, Јовану је додељено још 600 јутара земље Рудне. Јутро износи око 0,58 хектара, па је Рудна имала око 3.300 хектара, а Мацедонија око 1.150 (прерачунала архива).

Јован (VII) оженио се 16. октобра 1831. Јелисаветом „Савком“ Обреновић, ћерком српског кнеза Милоша Обреновића. Тај брак повезао је породицу са кнежевском кућом; његова историја има своју страницу.

Имали су пет синова. Милан и Младен умрли су у детињству, 1840. и 1849, а Милош као одрастао човек, 1863. Федор је пет година био цивилни адлатус Босне — рукопис то место назива „цивилни гувернер“ — и тајни саветник. Михајло је, додаје рукопис, био отац — по усвојењу — човека коме је рукопис упућен.

Године 1854. Јовану (VII) додељена је аустријска баронска титула, која је проширена и на његове синове Милоша, Федора и Михајла. Извори дају два различита дана доделе: 18. новембар и 22. април.

Јован (VII) је умро у Рудни 10. маја 1880.

Петар, полубрат Јована (VII), продао је свој део Рудне 1875. свом синовцу — Федору, према једном локалном листу — и повукао се у Житиште, где је умро 1878. Његов син Иван умро је без потомства.

Шандор, други полубрат, продао је свој део Рудне 1873. Затим је у више наврата био члан парламента, десет година жупан, а умро је 1897, према рукопису, односно 1893, према Лендвајевом родослову.

Рукопис није ни потписан ни датиран. Написан је после 1903, јер Обреновиће помиње као већ „бившу“ краљевску лозу, а упућен је Јовану Тирфелдеру. Његови приређивачи као радну хипотезу предлажу да га је написао Шандоров син, Шандор II (1878–1926), који је 1913. био државни секретар у Министарству унутрашњих послова Угарске.

Федор, други син Јована (VII), умро је у Рудни 27. фебруара 1903, после дуге болести. Сахрани 4. марта присуствовало је око 4.000 људи, а положен је у породичну капелу на имању. У тестаменту је за универзалног наследника именовао сина Федора II. Страница о барону Федору прича његов живот.

Михајло (1841–1916), последњи члан породице обухваћен рукописом, усвојио је Јована Тирфелдера, човека коме је рукопис упућен. Краљевском сагласношћу из 1905. Тирфелдер је постао аустријски барон, са племићким предикатом „од Обренов“.

Локални медији наводе да је 1919. баронов син продао конак у Рудни и настанио се у Француској. Федор II је 1903. био именован универзалним наследником, па је највероватније он продавац; ниједан извор то не тврди. Прича о породици испричана овде завршава се том годином.

На крају свог четвртог поглавља рукопис наводи презимена која носе или су носили људи чији је заједнички предак Јован Николић и који су, закључује, читаочеви крвни сродници: Николић од Рудне; Барон Николић од Рудне; Барон Николић од Обренов; Гроф Хардег; Вих од Ројта; Атанасијевић од Валеапаја; Бајић од Варадије; Барон Бајић од Варадије; Барон Траутенберг; Барон Талиан од Визека; Весели; Барон Дука; Патијански од Висага; Ронај од Кишсомбора; Чарнојевић од Маче и Малог Оросина (данас Руско Село, Кикинда, Севернобанатски округ); Манасије од Ходоња; Барон Манасије–Барко; Ниамесни од Алманфалве; Томори. Писац је припремио и другу табелу за породицу Обреновић и све њене потомке, да би читаоцу показао степен сродства са бившом краљевском лозом, као и двоструко сродство са породицом Бајић.

Сви датирани догађаји употребљени у овој архиви, по реду. Ознака показује врсту догађаја; знак на маргини показује где се извори разилазе или где тврдња почива на једном извештају.

Рукопис је написан уз три генеалошке табеле, нацртане у облику стабла и читане одоздо према горе. Табела А обухвата потомке тројице браће оплемењене 1694, од краја 17. до почетка 19. века, у пет генерација. Табела Б обухвата све потомке Јована Белчића, од краја 18. века до писчевог времена, у шест генерација. Табела В обухвата породицу Обреновић и њене потомке, у седам генерација. Породице повезане браком означене су црвеном бојом, а унапређења у племићком реду и други значајни подаци плавом. Три табеле нису у музејском фонду. Ова архива поново црта делове табела А и Б, за читање слева надесно, према Лендвајевом родослову, тексту рукописа и осталим изворима, истим бојама; табела Обреновића нацртана је на својој страници.

Ова архива бележи само чланове породице који нису међу живима и који се јављају у објављеној грађи. Каснија поколења су своју генеалогију држала у приватности и она овде није забележена. Прича о породици је испричана до 1919.