Porodica

Srpska porodična prezimena nastaju od krsnog imena i završnog sloga -ić (mađarski -ics), koji ukazuje na poreklo od prvog nosioca imena: Nikolić znači potomak Nikole, srpskog oblika imena Nikolaj. Prvo oplemenjivačko pismo, iz 1694, imenuje trojicu braće, Manojla, Petra i Slavona Nikolu. Tokom 18. veka u upotrebu ulaze oblici Nikolić i „Nikola alijas Nikolić“, sa latinizovanim oblikom Nicolics; od 1783. piše se samo Nicolics, i to sa „c“. Oblici koji se danas koriste navedeni su ispod.

Kralj Leopold I dodelio je 26. marta 1694. mađarsko plemstvo sa grbom braći Manojlu, Petru i Slavonu Nikoli, kao i Manojlovoj supruzi Ani. Dodela je bila „armala“, oplemenjivačko pismo, a objavljena je iste godine na skupštini Peštanske županije. Sam grb ima svoju stranicu.

Potomci trojice braće živeli su u Pešti, Budimu, Rackom Kovinu i Sentandreji, a neki su stigli do Lugoža i Čakova. Peštanski zapisnik plemića čuva 29 beležaka o članovima porodice između 1694. i 1810, od kojih su mnoge nastale kada je neki član tražio od županije potvrdu o plemstvu: plemić bez imanja morao je da je ima da bi ostvario svoja prava i da bi se mogao naseliti u drugoj županiji. Godine 1811. Manojlo i Kariton Nikolić došli su u Čakovo i dokazali srodstvo sa starim Jovanom Nikolićem od Rudne da bi im se priznalo plemstvo; o njima se više ništa ne zna. Piscu rukopisa nije poznato šta se dogodilo sa ostalim Nikolićima, kojih je krajem 18. veka bilo još mnogo. Ostali su jednostavni armalisti, plemići bez predikata, a pisac smatra da je svest o pripadnosti plemićkoj porodici vremenom izbledela jer ništa nije odvajalo ove od drugih.

Petrov sin Đorđe dobio je nadimak Hadži, koji su nosili oni koji su posetili Sveti Grob u Jerusalimu — put mnogo teži tada nego danas i zbog toga visoko cenjen među potomcima. Isprave iz 1783. to pominju. Đorđev sin bio je Jovan, a Jovanov sin, takođe Jovan, jeste onaj koji je kupio imanje u Rudni.

Jovan Nikolić — u dokumentima tog vremena „Nikola alijas Nikolić“ — javlja se od 1772. u Osijeku, u Slavoniji, kao trgovac koji se prvenstveno bavio obrazovnim sistemom organizovanim širom zemlje po zakonu Ratio educationis publicae carice Marije Terezije. Između 1772. i 1782. trgovao je i sa fabrikama „persijske vune“ u Beču i Lincu i osnovao je takve radnje u zemlji.

Godine 1782. poreska uprava županija Tamiš i Torontal, uspostavljenih posle konačnog proterivanja Turaka, prodavala je brojna imanja i domene u Banatu. Jovan Nikolić je kupio imanje Rudna zajedno sa svojim tastom Todorom Jankovićem od Mirijeva za 52.028 guldena i 22¾ krajcera. Jedan lokalni članak kupovinu smešta u 1781.

Rukopis o Todoru Jankoviću ne kazuje ništa više. Lokalni članak iz 2026. opisuje „Teodor Iancovici de Mirievschi“ kao visokog carskog činovnika koji je pomagao u organizaciji školstva u Banatu; nijedan izvor ne kaže da li je reč o istom čoveku.

Imanja su smeli da poseduju samo plemići, a poreska uprava je otežavala kupovinu jer nije prihvatala Jovanov dokaz o plemstvu. Zato ga je dokazao putem processus productionalis, predviđenog u Kraljevskim knjigama (Libri Regii); pisac rukopisa kaže da je pročitao sve originalne dokumente tog postupka. Kao rezultat, car Josif II potvrdio je 18. aprila 1783. aktom br. 3400/1783 Jovanovo staro plemstvo.

Jovan je kasnije isplatio svog ortaka Jankovića i postao jedini vlasnik Rudne. Godine 1792. učestvovao je kao delegat u radu Dijete u Presburgu (danas Bratislava), na kojoj je krunisan Franja, i tada je postao vitez Zlatne mamuze, starog mađarskog odlikovanja koje se dodeljivalo samo pri krunisanju. Nosio je i dvorsko zvanje Aulae Regiae Familiaris, koje rukopis izjednačava sa dvorskim stolnikom, i bio je savetnik apelacionih sudova Torontalske, Tamiške i Sremske županije — u to vreme ne službena dužnost, već plemićka čast za aristokrate dobro upućene u pravo. Između 1788. i 1801. darivao je velike sume novca, proizvoda i žita za ratove protiv Turaka (1788. i 1789) i Francuza (1794, 1796, 1800. i 1801).

Godine 1787, kada je već bio vlasnik Rudne, postavljen je na čelo uprave srpskih škola u Osijeku; 1810. postaje jedan od upravnika Srpskog nacionalnog fonda.

Jovan Nikolić nije imao dece. Usvojio je mladića, Jovana Belčića, rođenog u Zemunu 1776: otac mu je bio građanin Zemuna, a majka Marta rođena je u Irigu, u Slavoniji, 1747. Rukopis ovog usvojenog sina naziva pretkom čitave porodice.

Mi nismo potomci starog Nikolića, mi smo zapravo Belčići.

Na zahtev starog Jovana Nikolića kralj Franjo I odobrio je 14. avgusta 1804. aktom br. 8113/1804 donaciju imanja Rudna „od našeg, vernog Jovana Nikolića, savetnika apelacionih sudova, viteza Zlatne mamuze, dvorskog stolnika, njegovom usvojenom sinu Jovanu Belčiću, koji će od sada nositi ime Nikolić“. Ovim aktom odobreno je usvajanje, prenos plemićke titule i grba, kao i odricanje od imena Belčić, koje je Jovan do tada nosio.

Jovan Belčić, od 1804. Nikolić, postao je vlasnik Rudne; rukopis ga naziva pretkom većine banatskih plemićkih porodica. Prva supruga bila mu je Jelisaveta, ćerka Anastasa i Marije Karamat od Zemuna. Imali su sina Jovana (VII) i tri ćerke: Marija se udala za Jovana Atanasijevića od Valeapaja, Jelisaveta za barona Stefana Duku od Kadara, a Sofija za Konstantina Manasija od Hodonja. Druga supruga bila mu je Alojzija, ćerka Petra Tekelije od Kevermeša i Katarine Soploncoj od Tivadara; imali su dva sina, Petra i Šandora. Godine 1825. kupio je imanje Macedonija od porodice Jovanović-Vidak. Umro je 1828; prema Lendvajevom rodoslovu 1830.

Po testamentu iz 1828. Jovan (VII) je nasledio Macedoniju, a Petar i Šandor Rudnu. Rudna se tada sastojala od 5.780 jutara sa 48½ sesija, to jest parcela seljaka, a Macedonija od 2.000 jutara sa 62½. Da bi se podela izjednačila, Jovanu je dodeljeno još 600 jutara zemlje Rudne. Jutro iznosi oko 0,58 hektara, pa je Rudna imala oko 3.300 hektara, a Macedonija oko 1.150 (preračunala arhiva).

Jovan (VII) oženio se 16. oktobra 1831. Jelisavetom „Savkom“ Obrenović, ćerkom srpskog kneza Miloša Obrenovića. Taj brak povezao je porodicu sa kneževskom kućom; njegova istorija ima svoju stranicu.

Imali su pet sinova. Milan i Mladen umrli su u detinjstvu, 1840. i 1849, a Miloš kao odrastao čovek, 1863. Fedor je pet godina bio civilni adlatus Bosne — rukopis to mesto naziva „civilni guverner“ — i tajni savetnik. Mihajlo je, dodaje rukopis, bio otac — po usvojenju — čoveka kome je rukopis upućen.

Godine 1854. Jovanu (VII) dodeljena je austrijska baronska titula, koja je proširena i na njegove sinove Miloša, Fedora i Mihajla. Izvori daju dva različita dana dodele: 18. novembar i 22. april.

Jovan (VII) je umro u Rudni 10. maja 1880.

Petar, polubrat Jovana (VII), prodao je svoj deo Rudne 1875. svom sinovcu — Fedoru, prema jednom lokalnom listu — i povukao se u Žitište, gde je umro 1878. Njegov sin Ivan umro je bez potomstva.

Šandor, drugi polubrat, prodao je svoj deo Rudne 1873. Zatim je u više navrata bio član parlamenta, deset godina župan, a umro je 1897, prema rukopisu, odnosno 1893, prema Lendvajevom rodoslovu.

Rukopis nije ni potpisan ni datiran. Napisan je posle 1903, jer Obrenoviće pominje kao već „bivšu“ kraljevsku lozu, a upućen je Jovanu Tirfelderu. Njegovi priređivači kao radnu hipotezu predlažu da ga je napisao Šandorov sin, Šandor II (1878–1926), koji je 1913. bio državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Ugarske.

Fedor, drugi sin Jovana (VII), umro je u Rudni 27. februara 1903, posle duge bolesti. Sahrani 4. marta prisustvovalo je oko 4.000 ljudi, a položen je u porodičnu kapelu na imanju. U testamentu je za univerzalnog naslednika imenovao sina Fedora II. Stranica o baronu Fedoru priča njegov život.

Mihajlo (1841–1916), poslednji član porodice obuhvaćen rukopisom, usvojio je Jovana Tirfeldera, čoveka kome je rukopis upućen. Kraljevskom saglasnošću iz 1905. Tirfelder je postao austrijski baron, sa plemićkim predikatom „od Obrenov“.

Lokalni mediji navode da je 1919. baronov sin prodao konak u Rudni i nastanio se u Francuskoj. Fedor II je 1903. bio imenovan univerzalnim naslednikom, pa je najverovatnije on prodavac; nijedan izvor to ne tvrdi. Priča o porodici ispričana ovde završava se tom godinom.

Na kraju svog četvrtog poglavlja rukopis navodi prezimena koja nose ili su nosili ljudi čiji je zajednički predak Jovan Nikolić i koji su, zaključuje, čitaočevi krvni srodnici: Nikolić od Rudne; Baron Nikolić od Rudne; Baron Nikolić od Obrenov; Grof Hardeg; Vih od Rojta; Atanasijević od Valeapaja; Bajić od Varadije; Baron Bajić od Varadije; Baron Trautenberg; Baron Talian od Vizeka; Veseli; Baron Duka; Patijanski od Visaga; Ronaj od Kišsombora; Čarnojević od Mače i Malog Orosina (danas Rusko Selo, Kikinda, Severnobanatski okrug); Manasije od Hodonja; Baron Manasije–Barko; Niamesni od Almanfalve; Tomori. Pisac je pripremio i drugu tabelu za porodicu Obrenović i sve njene potomke, da bi čitaocu pokazao stepen srodstva sa bivšom kraljevskom lozom, kao i dvostruko srodstvo sa porodicom Bajić.

Svi datirani događaji upotrebljeni u ovoj arhivi, po redu. Oznaka pokazuje vrstu događaja; znak na margini pokazuje gde se izvori razilaze ili gde tvrdnja počiva na jednom izveštaju.

Rukopis je napisan uz tri genealoške tabele, nacrtane u obliku stabla i čitane odozdo prema gore. Tabela A obuhvata potomke trojice braće oplemenjene 1694, od kraja 17. do početka 19. veka, u pet generacija. Tabela B obuhvata sve potomke Jovana Belčića, od kraja 18. veka do pisčevog vremena, u šest generacija. Tabela V obuhvata porodicu Obrenović i njene potomke, u sedam generacija. Porodice povezane brakom označene su crvenom bojom, a unapređenja u plemićkom redu i drugi značajni podaci plavom. Tri tabele nisu u muzejskom fondu. Ova arhiva ponovo crta delove tabela A i B, za čitanje sleva nadesno, prema Lendvajevom rodoslovu, tekstu rukopisa i ostalim izvorima, istim bojama; tabela Obrenovića nacrtana je na svojoj stranici.

Ova arhiva beleži samo članove porodice koji nisu među živima i koji se javljaju u objavljenoj građi. Kasnija pokolenja su svoju genealogiju držala u privatnosti i ona ovde nije zabeležena. Priča o porodici je ispričana do 1919.