Baron Fedor

Fedor je rođen u Temišvaru (mađ. Temesvár, danas rum. Timișoara) 7. juna 1836. kao drugi sin Jovana (VII), vlasnika imanja Macedonija u Torontalskoj županiji, i Savke Obrenović, ćerke kneza Miloša od Srbije. Majka mu je umrla 1848, kada je imao dvanaest godina.

Pohađao je gimnaziju u Temišvaru i Beču, a pravo je studirao na Univerzitetu u Gracu. Posle studija kratko je radio kao činovnik u kancelariji grofa Koroninija.

Engleska Vikipedija kaže da je studije u Gracu završio 1858. Ni Markov ni Markov i Glavan ne navode godinu.

Godine 1854. njegov otac je dobio titulu austrijskog barona, koja je proširena i na njegove sinove Miloša, Fedora i Mihalja. Izvori daju dva različita dana dodele: 18. novembar i 22. april.

Godine 1861. Fedor je izabran u Ugarski parlament kao predstavnik okruga Pardanj (danas Međa), na osnovu programa Deakove stranke. Od 1865. zastupao je okrug Žombolja (Jimbolija), a 1867. je taj mandat napustio. Markov i Glavan za prvi izbor navode 1860; arhiva preuzima 1861. od Markova, ranijeg članka istog autora (S2).

Advokatski ispit položio je 27. juna 1862, a advokaturom se bavio pod rukovodstvom temišvarskog advokata von Sulnoka.

Od 1867. do 1868. putovao je po zapadnoj Evropi proučavajući upravnu organizaciju, privredne odnose i ustanove tih država. Najduže je boravio u Londonu i Briselu.

Dana 10. juna 1868. u Beogradu je ubijen knez Mihailo Obrenović, Fedorov ujak. Fedor i njegov otac, baron Jovan, stigli su u grad 12. juna 1868. Rad iz 2021. za ubistvo navodi „10. maj“, što je omaška (S1).

Fedor, njegov brat Mihajlo i baroni Bajić, sva deca kneževih sestara, sporazumeli su se sa kneževom udovicom, groficom Julijom Hunjadi, koju nekrolog iz 1903. po njenoj drugoj udaji naziva „kneginjom Arenberg“. Kneževa imovina u Rumuniji podeljena je među naslednicima tek 1873, posle sporazuma u Bukureštu od 8. juna. Fedor je dobio imanja Mavrodin (Mavrodin) i Buzesku (Buzescu) u okrugu Teleorman, Tămădea-Tămășești u okrugu Ilfov i jednu četvrtinu imanja Andrășești; stranica o imanjima ih prikazuje na karti.

Fedor se oženio operskom pevačicom Vilhelminom Hirš, rođenom u Lavovu (Lemberg) 27. juna 1848, i to 18. maja — 1869. u Beču, kaže rodoslovna tabela, a 1879, kaže nekrolog iz 1903, koji ponavljaju Markov, Markov i Glavan i engleska Vikipedija. Isti dan i mesec ukazuju na jedan događaj, a pošto su deca ovog para rođena od 1870. godine, arhiva navodi 1869. Nekrolog hvali njen talenat i lepotu i naziva je ženom bogatog obrazovanja.

Imali su petoro dece, od kojih je troje bilo živo kada je Fedor umro 1903: Johana (Žana), baronesa Duka de Kadar, čiji je muž bio sekretar poslanstva i član Doma magnata; Fedor II, tada ataše u ministarstvu spoljnih poslova; i Elizabeta, grofica Hardeg, čiji je muž bio potpukovnik husara. Dvoje ostalih, sin Janoš i Mišelina, umrli su 1877. i 1901. Mišelina je rođena u Sarajevu, dok je njen otac boravio u Bosni.

U decembru 1878. Fedor je izabran u izvršni odbor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Godine 1880, navodi nekrolog iz 1903, Fedor se vratio politici, a ministarstvo spoljnih poslova poverilo mu je nekoliko značajnih misija kod vlada „baltičkih zemalja“. Markov, pozivajući se na Milankova, kao razlog zbog kojeg mu je Matica srpska, srpsko kulturno društvo, te godine dodelila jedno od svojih najuglednijih priznanja navodi diplomatsku misiju u Rumuniji; članom društva postao je 18. septembra 1880. „Baltičke“ je možda omaška za „balkanske“, ali to je pretpostavka arhive, koju nijedan izvor ne iznosi.

Engleska Vikipedija ga naziva jednim od osnivača rodoljubivog lista Srpski dnevnik i kasnije predsednikom srpske pravoslavne crkvene opštine u Budimpešti; srpska Vikipedija ga naziva vlasnikom lista, koji je izlazio u Pešti. Ni Markov ni Markov i Glavan ne pominju ni list ni opštinu.

Kada je Bosna i Hercegovina bila umirena i kada je stvoreno mesto civilnog adlatusa — civilnog pomoćnika guvernera pokrajine — zajednički ministar finansija Benjamin de Kalaj izabrao je za to mesto Fedora, jer je vrlo dobro poznavao njegove sposobnosti i pouzdanost. Datum 15. jul 1882. jedan izvor vezuje za njegovo službeno postavljenje (Markov i Glavan), a drugi za imenovanje za tajnog savetnika sa titulom „Ekselencija“ (Markov). Fedor je stigao u Sarajevo 1. avgusta 1882, kada stanje uopšte nije bilo stabilno, svega tri godine posle okupacije, i na tom položaju ostao je do novembra 1886.

Pored kuća turskog tipa, Sarajevo je tada imalo tek nekoliko „evropskih kuća“. Bivši austrougarski konzulat, zgrada u turskom stilu, preuređen je i postao „kuća Nikolić“, mesto okupljanja visokog društva grada. Pošto je Fedor bio u srodstvu sa srpskom kraljevskom porodicom Obrenović, na večerima koje su se tu priređivale dolazili su i domaći uglednici, a austrougarski oficiri i činovnici uspostavljali su tu prve veze sa lokalnom elitom u opuštenoj atmosferi.

U oktobru 1882, tokom njegovog mandata u Bosni, kralj Milan I Obrenović odlikovao je Fedora u Beogradu Velikim krstom Takovskog ordena. Markov ga naziva najvišim odlikovanjem Kraljevine Srbije i kaže da su tom prilikom ponovo potvrđeni dobri odnosi dinastije Obrenović sa Austrougarskom. Dana 4. maja 1884. Fedor je dobio Orden gvozdene krune I klase; Markov ga, kao i čin tajnog savetnika, vezuje za usluge koje je učinio u Bosni.

Fedor je napustio dužnost u novembru 1886, na veliko žaljenje stanovništva pokrajine i cele zemlje. Sarajevo i drugi bosanski gradovi proglasili su ga počasnim građaninom, a na kraju misije dobio je od cara pismo u kojem se izražava zadovoljstvo i zahvaljuje mu se na izuzetnim zaslugama u pokrajini. Dvadeset godina kasnije, početkom 20. veka, njegovo ime se u Bosni još pominjalo s uvažavanjem, a o njegovoj ljubavi prema pravdi i nepristrasnosti pričale su se brojne legende.

Kao čovek, u privatnom životu bio je izuzetno omiljena osoba, velikodušan čovek velikog srca. Pomagao je siromahe svuda, a zbog dobrotvornih dela oni ga nikada neće zaboraviti.

Izvori se ne slažu oko toga kada je Fedor postao mađarski baron. Markov dodelu mađarske baronske titule smešta u 1875. Markov i Glavan, pozivajući se na Milankova, kažu da mu je 10. februara 1886, dok je služio u Bosni, ugarski kralj dodelio titulu; austrijsku baronsku titulu već je imao od 1854. Arhiva navodi oba datuma.

Godine 1886. Fedor je imenovan za člana Doma magnata, gornjeg doma mađarskog parlamenta, i to je ostao do smrti. U poslednjim godinama više se nije kandidovao za Poslanički dom, a u Domu magnata učestvovao je samo kada se raspravljalo o važnim pitanjima.

Fedor je do 1896. u Poslaničkom domu zastupao Veliku Kikindu (Nagykikinda). Izvori početak njegovog mandata stavljaju u 1886. (Markov), 1887. (engleska Vikipedija) ili 1888. (Markov i Glavan, „dve godine kasnije“ u odnosu na 1886). Markov i Glavan dodaju da se kandidovao sa liberalnim programom, da je dobio jednoglasnu podršku birača Kikinde i da je taj okrug zastupao tokom tri mandata.

Godine 1892. i ponovo 1896. upraznio se poslanički mandat Temišvara, njegovog rodnog grada, i mnogi njegovi poštovaoci predložili su njega. Oba puta Fedor je odbio, zahvalivši onima koji su ga predložili; drugi put je dodao da više ne želi da bude poslanik. Kod vlade je intervenisao u najvažnijim pitanjima grada u njegovo doba: u pitanju osnivanja visokoškolske ustanove i regulacije kanala Begej; pratio je delegacije grada i uvek s ponosom isticao da je tu rođen.

Godine 1890. Fedor je imenovan za kraljevskog komesara na Srpskom crkveno-narodnom saboru i tu dužnost je vršio do 1901; Markov i Glavan navode 1902. Izvori mu pripisuju posebne zasluge za razvoj srpske autonomije i za slogu između crkve i države. Na početku njegovog mandata, 6. maja 1890, prisustvovao je polaganju kamena temeljca nove gimnazije i bogoslovije u Sremskim Karlovcima; njegov potpis nalazi se među potpisima na pismu položenom u temelje, zajedno sa spiskom bivših direktora ustanove.

U jesen 1890, na inicijativu nekolicine srpskih aristokrata u Ugarskoj, u Novom Sadu je osnovana kreditna banka. Većinski kapital držali su patrijarh Georgije Branković, Fedor i veleposednik Lazar Dunđerski. Većina osnivača i akcionara bila je srpskog porekla, ali je u društvo mogao da uđe bilo ko, a osnivači su kao cilj izjavljivali brzo odobravanje jeftinih kredita preduzetnicima, trgovcima i zemljoradnicima južne Ugarske.

Krajem 19. veka Fedor je posedovao oko 6.360 jutara zemlje, to jest oko 3.660 hektara prema preračunavanju arhive. To ga je stavljalo na drugo mesto, posle Lazara Dunđerskog, među imućnim Srbima u Ugarskoj. Rudna je bila središte njegovog domena, a pored sopstvenog poseda on je upravljao velikim rumunskim imanjima koja je lično nasledio od kneza Mihaila; stranica o imanjima objašnjava jedinice mere.

Njegov jedini hobi, kaže nekrolog, bilo je sakupljanje satova. Zbirka, u kojoj je bilo mnogo jedinstvenih primeraka, nazivana je najbogatijom i najdragocenijom zbirkom te vrste.

Pismom od 13. novembra 1894. Fedor i njegov brat Mihajlo poklonili su numizmatičku zbirku — 29 zlatnika, 297 srebrnih i oko 190 bronzanih novčića — Istorijskom i arheološkom muzejskom društvu Južne Ugarske u Temišvaru, predratnom nazivu Muzeja Banata, danas Narodnog muzeja Banata. Poklon je zabeležen na mesečnoj sednici društva 22. decembra 1894.

U osam ujutru Fedor je već bio za svojim stolom i prvo se bavio prepiskom; njegova tačnost i savesnost bili su svuda poznati. Ostatak dana i noći provodio je u ustanovama koje je vodio ili u parlamentu, i na svojim imanjima i velikim imanjima u Rumuniji, tako da mu je za sport i hobije ostajalo malo vremena.

U kasnijim godinama posvetio se omiljenim planovima, među kojima je bio i plovni kanal između Dunava i Tise, koji bi obuhvatio i Begej sa Temišvarom.

Početkom 1902. Fedor, koji je uglavnom uživao dobro zdravlje, razboleo se. Srčane tegobe, kojima se pridružila astma, stvarale su mu sve veće teškoće, a patio je i od reumatskih bolova; lečenje je tražio u Beču, a zatim u Badenu. Mesecima je ležao bolestan u svom zamku u Rudni, gde mu nijedan lekar, među njima i poznati profesori — profesor Havas iz Budimpešte i dr Šternfeld iz Temišvara —, nije mogao da pomogne.

Posle duge borbe sa smrću Fedor je umro uveče 27. februara 1903, u 20.30, u svom zamku u Rudni, okružen celom porodicom. Lekar sudske medicine dr Hajnrih Sigeti balsamovao je telo. U Temišvaru, gradu u kojem je rođen, vest je izazvala veliku tugu: na javnim zgradama istaknute su crne zastave, a ustanove i društva čiji je predsednik i osnivač bio objavili su saopštenja saučešća. U Rudni, središtu njegovog domena, vladala je ista žalost, sa crnom zastavom na svakoj kući i potpuno obavijenim prednjim delom zamka.

U jutru 3. marta radnici pogrebnog preduzeća „Sent Margit“, pod upravom direktora Šebeša, preneli su metalni kovčeg u srpsku pravoslavnu crkvu u Rudni, gde je bio podignut katafalk. Unutrašnjost crkve bila je u potpunosti prekrivena crnim platnom, a kuće između zamka i železničke stanice bile su obeležene žalošću.

Sahrana je održana u utorak, 4. marta 1903, u jedanaest sati pre podne, „sa velikom pompom“. Službu je služio episkop budimski Lukijan Bogdanović, ujedno administrator srpske pravoslavne eparhije temišvarske, uz arhimandrita Georgija Letića, protoprezvitere Jovana Kovačevića i Đuru Stajića i dvanaest drugih sveštenika. Došlo je oko 4.000 ljudi, među njima i stanovnici Rudne i susednih sela. Porodica je obezbedila besplatne specijalne vozove, iz Temišvara (polazak u 7.30, povratak u 16.30) i iz Modoša (polazak u 9.30). Metalni kovčeg položen je u porodičnu kapelu na imanju Rudna; Markov i Glavan govore o porodičnoj grobnici, a stranica o imanjima kaže gde se, prema navodima, nalazi današnja grobnica.

Testament je otvoren na sahrani. Univerzalni naslednik bio je njegov sin Fedor II; ćerke su dobile deo imovine koji odgovara njihovom apanaži, a udovica pravo korišćenja znatnog dela imanja.

Vest je telegrafom javljena Kabinetskoj kancelariji, dvoru u Beogradu i kralju Aleksandru Obrenoviću, predsedništvu mađarske vlade, svim ministrima, Domu magnata, Parlamentu i Narodnom kasinu, vladi Bosne, ministru spoljnih poslova grofu Goluhovskom i svim dvorskim zvaničnicima.

Telegrame saučešća poslali su gradonačelnik Temišvara dr Karol Telbis; društvo „Lojd“, čiji je predsednik Fedor bio od 1878. i koje se spremalo da obeleži dvadeset petu godišnjicu; Agrar-Sparkasse, čiji je predsednik bio od njenog osnivanja 1869; i Gewerbebank, čiji je dugo bio pokrovitelj. Saučešće su izrazili i: